Recenzija predstave "Gospođa ministarka"
Bilo kroz odrastanje ili kroz svoje autorsko-novinarsko iskustvo, imala sam čast da budem jedna od retkih osoba koja je imala mogućnost da odgleda skoro sve verzije predstave, ali i filmova "Gospođa ministarka". Pritom, zaista mislim na starije, ali i ove-nove, kakve su danas na repertoaru po pozorištima širom Srbije. Čak i neke studentske projekte.
Ipak, ona koja mi je nekako najmilija i najradije je gledam iznova jeste ona verzija koja se izvodi u pozorištu “Boško Buha”. No, pre nego što krenemo da diskutujemo o predstavi-samo da vas obavestim da smo uspeli, ok- pozorište je uspelo, ali I svi mi potpisanici da se izbore za rekonstrukciju matične zgrade, nakon dužeg perioda borbe. To bi trebalo da znači da će se naše omiljeno dečije pozorište, sa scenom i za odrasle- zapravo, nakon skoro decenijske pauze- vratiti u svoj dom.
Delo “Gospođa ministarka” nam dolazi kao dramatizacija Nušićevog istorimenog romana, koje se, već dugi niz decenija smatra, nezamenljivim klasikom naše književnosti. Glavni deo price se odvija oko ministrove žene, odnosno žene poslanika pre i nakon što je bio ministar, ali i tokom trajanja kraćeg mandata. Radnja prati njena razmišljanja, borbu za pobedu nad drugim ženama koje su se ostvarile na toj, naizgled moćnoj i prestižnoj funkciji. Zapravo, dublje gledano- gospođa ministarka je nesrećna žena, željna dokazivanja porodici, društvu i sebi- zarad manjih ličnih i telesnih zadovoljstava.
Imajući to u vidu, ume da bude i dosta cinična, bezobrazna, drska, a delimično i zloupotrebljava ljude oko sebe. Verujem da priču svi već znate…Čuj znate- zapravo, svi živimo okruženi takvim osobama, bile na vlasti ili ne.
U predstavi o kojoj vam pišem, a koju sam gledala pre nekoliko godina, većinu uloga igraju muškarci, dok onu najmlađu ulogu-Raku, sina ministra i gospođe ministarke, tumači Katarina Marković. Ostale, meni zapažene uloge su imali Branko Cvejić, Viktor Savić i Uroš Jovčić, dok je ona glavna pripada Goranu Jevtiću.
Da, sve ovo gore navedeno znači da je upravo muškarac, Goran Jevtić, najbolje istumačio ulogu gospođe ministarke koju sam ja ikada gledala. Ušao je u lik vrlo temeljno, studiozno i oborio rekorde gledanosti. Upravo zbog njega, ali i ostale sjajne ekipe, mislim da je ova predstava tako dugo opstala.
Ono što daje specijalnu draž i važnost predstavi jeste emocija. Kod Jevtića nema kompromisa, nema cenjkanja ili davanja na pola. Emocija je frustrirajuća, ushićena, pozitivna, a istovremeno vrlo depresivna, pa čak i na kraju delimićno zastrašujuća- jer, kako će gospodja ministarka bez vlasti. Ipak, ona je sigurna da će se opet vratiti na vladajuci polozaj. A dok tako razmislja šta bi sve uradila, ne uočava svoju licnu tugu i nezadovoljno.
Ova predstava će vas nasmejati, uplašiti, pomalo i rasplakati, ali jedno je sigurno- osećaj koji probudi u vama, ostaje na duže. Lično ovu predstavu vidim kao jednu od boljih koje sam ikada gledala. Cak i nakon ovoliko godina.
Za kraj bih samo da pohvalim sjajnu muzičku podlogu koja je upotpunila ugođaj jer je dovoljno moćna da, sa svakom deonicom uapravo imate utisak da ste vi lično u priči.
Ekipi (sada već u pomalo izmenjenom sastavu) svaka čast na ovako jedinstvenom komadu, odigranom sa najvećom strašću koju glumci mogu doživeti i preneti publici.
